Sada već davne, bar meni, 1992. godine, počeo sam da posećujem Smederevo. Da se ne lažemo, dolazio sam zbog devojke, ne zbog tvrđave. I sem romantičnih sećanja koja se ne uklapaju u predgovor za recept, cećam se još ponečeg: ne znam koji je glavni razlog: da li su u meni videli Zeta u perspektivi (da, sa velikim "z", takvi su svi zetovi u perspektivi), ili su prepoznali prvoborca studentske menze, ili možda gurmana, možda zbog poslovične užičke gostoljubivosti (tada još uvek buduća tašta i tetka su erkinje), kako bilo da bilo, uvek sam bio lepo dočekan, domaćinski ugošćen i fino nahranjen.
Nije se priča o ugošćavanju mnogo promenila ni kad sam postao prilično izvesni zet (sada već sa manjim "z"), kad sam doselio svoj studenski kofer u Smederevo. I svačega je tu bilo: i užičke gibanice, škembića u saftu, pihtija, sarmi. taštinih sarmica i ljutenice, pa suva pita, pita sa višnjama iz Kusatka, savršena taština "rozen " torta sa svim onim tankim korama, pa tetkin džem i sok od kajsija iz dvorišta... Eh!
Ne znam kada sam prvi put probao ovo zanimljivo jelo u domu tetke moje suđenice (ne, nije stilska greška, to jelo se ne proba samo jednom, nego više puta!). Znam da sam još bio student, tetka mi je "pratila " malo toga u alu-foliji. Otad je mnogo ljudi moralo od mene tokom ovih godina da sluša priču o tom jelu, a retki su imali priliku i da probaju, doduše sada u mojoj skromnoj interpretaciji. Po mnogo čemu ću se ja rado sećati ženine, a i moje tetke Mile, Dragice Jovanović, ali neka se ovde pomene kao vanredni majstor kuhinje, kao autor ovog izvanrednog jela:
Onako kako ih ja spremam, potrebno je:
Najružniji i meni najnaporniji deo - detaljno dodatno čišćenje papaka i kolenica nemam nameru da opisujem. Isto kao za pihtije. I ovo je slično kao za pihtije: papke i kolenicu kuvati dok se meso ne odvoji lepo od kostiju (oko sat vremena u ekspres-loncu), ali sa mnoooogo lovora - ja volim miris lovorovog lista, ko ne voli, ne mora. Pa i pažljivo odvajanje mesa od kostiju je isto kao kod pihtija. Dobro je meso iskickati na manje komade.
E sad dolazi deo koji se razlikuje: u vatrostalnu posudu (nije obavezno, ali smatram da je red ispoštovati papke!), koju treba podmazati, staviti red tog mesa, otprilike trećinu, pa koji list lovora (stavite slobodno, ne može da škodi), malo bibera, paprike, i mnogo sitno seckanog ili gnječenog belog luka, pa opet meso - drugu trećinu, pa začini, i na kraju ostatak mesa. Pri dodavanju belog luka imajte na umu staru francusku izreku koju ne znam na francuskom, ali otpilike ide ovako: "Belog luka ne možete dodati previše, osim u kolačima".
Posudu poklopiti ili prekriti alu-folijom i staviti u nezagrejanu rernu. Pojma nemam koliko treba da se peče na nekih 200°C (kod mene je to na 6, valjda), ne previše, možda desetak minuta, a onda preliti jajima umućenim sa pavlakom i seckanim peršunom i otkopljeno vratiti u rernu dok se preliv ne zapeče.
Služiti toplo i jesti kad i gosti, jer uglavnom ne ostaje, a i ako ostane, ne "praćati" osim, možda, zetovima u perspektivi...
U Smederevu, 29.januara 2001.
Par napomena iz 2024. kada sam konačno uneo ovaj recept: sad kao stariji, radije koristim zemljanu posudu, kao iz Zlakuse... E da, ovo je stvarno mala mera, povećati potreban broj puta sastojke. I naravno, servirati uz vino ili špricer, na primer od Smederevke.